Многи нобеловци су заборављени, али не и Иво Андрић, који је жив и савремен писац. Он је једини српски писац који је више од шест деценија стални дио свјетске књижевности. Његова дјела преведена су до сада на 49 језика. Он је успио да у свом дјелу успостави јединство мисли, сјећања, судбина и времена и да то покаже на природан и непоновљив начин.
Посљедњи пут књижевни великан јавно је читао одломке из својих дјела у Народном позоришту у Београду 1974. године, на чувеном књижевном матинеу, који је водио Петар Џаџић, а своје радове, уз Андрића, читали су Црњански, Селимовић, Ћопић, Матић, Вучо, Попа и Раичковић.
Рођен је у Доцу код Травника, 9.10.1892. а дјетињство је провео у Вишеграду. Као гимназијалац био је припадник револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У Грацу је дипломирао и докторирао, а вријеме између два свјетска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину. Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године.
У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, а прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као цјелина и да се као легат намјени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.
Андрић је у књижевност ушао пјесмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године. Пред Први свјетски рат, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих пјесама у прози, а прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920.
Андрићево дјело можемо подијелити у неколико тематско-жанровских цјелина. У првој фази, коју обиљежавају лирика и пјесме у прози (Ex Ponto, Немири), исказ о свијету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је дјелимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао. Мишљења критике о умјетничким досезима тих раних радова подијељена су.
Друга фаза, која траје до Другог свјетског рата, обиљежена је Андрићевим окретањем приповједачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на екавицу. По општем признању, у већини приповједака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у умјетнички најпродуктивнију.
Није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. вијека, обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничке заједнице, углавном прозвани по пејоративним именима (Власи, Турци), уз појаве странаца или ма
Трећа фаза обиљежена је обимнијим дјелима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним дјелом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дјела је углавном смјештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости гдје је писац, на засадама фрањевачких љетописа и споре, сентенцама проткане нарације, успио да креира упечатљив свијет оријента у Европи. Пишчево се приповиједање у наведеним дјелима одликује увјерљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. У овом периоду објавио је и низ приповједака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дјело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато
У оквиру Задужбине Иве Андрића налази се и Спомен-музеј у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу број 8, у коме је писац живио са супругом Милицом Бабић од 1958. године.
Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње двије спаваће собе преуређене су у изложбени простор гдје је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видјети и оригинални рукописи Андрићевих дјела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки лични пр
Умро је 13. марта 1975. године у Београду, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
